Ова интернет страница је посвећена
успомени на једну изузетну личност.
То је девојка МИЛИЦА КОСТИЋ (1956-1974) Милица Костић
• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •

Уводна реч

Читаоцима

Похвала

Summary

2200 Цело претходно Изложење Миличиног Житија и подвига завршавамо Похвалом. Форма ове Похвале је, добрим дêлом, преузета из Златоустове Прве беседе Светој мученици Пелагији Девици (Свети Јован Златоуст, Εἰς τὴν ἁγίαν μάρτυρα Πελαγίαν τὴν ἐν Ἀντιοχείᾳ, Ὁμιλία ἐγκωμιαστική [PG 50, 579–584]). Осим тога, Похвала садржи неке елементе његове Беседе Светој мученици Домнини и њеним кћерима (Свети Јован Златоуст, Εἰς τὰς ἁγίας μαρτύρας, Βερνίκην καὶ Προσδόκην παρθένους, καὶ Δομνίναν τὴν μητέρα αὐτῶν, Ὁμιλία ἐγκωμιαστική [PG 50, 629–640]), а понешто и из његове Друге беседе Светој мученици Пелагији Девици (Свети Јован Златоуст, O св. мученице Пелагии II [PG 50, 585–586]). Поред тога, из ових беседа смо више пута намерно преузимали и читаве реченице и делове реченица, а неке смо парафразирали. Важност оваквог конструктивног поретка Похвале је у томе што истиче подударност како мучеништва тако и живота и настројења ових светих мученица са подвигом наше Милице.

 

2201 Види: Пост. 12, 11–13. Да не бисмо отежавали читање, у наредним редовима ће и наводи из Светог Писма стајати у напоменама.

2202 Види: Пост. 32, 11.

 

2203 Види: 1 Цар. 19, 2–3.

 

2204 Види: Мт. 18; 6, 14; Мк. 9, 42; Лк. 17, 2.

 

2205 2 Кор. 12, 9.

 

2206 2 Кор. 12, 9

 

2207 2 Кор. 12, 9

 

2208 Види: 2. Кор. 12, 10.

 

2209 Откр. 7, 9.

 

2210 Дела 8, 2.

 

2211 Јн. 16, 20.

 

2212 Види: Μηναῖον Ὀκτωβρίου, 54.

 

2213 Види: Отк. 7, 14.

 

2214 Гал. 6, 17.

 

2215 Свети Никола Кавасила, О животу у Христу, Шеста беседа 15, 191.

 

2216 Види: Кол 1, 24.

 

2217 1 Петр. 2, 5.

 

2218 1 Петр. 2, 9.

 

2219 Види: 1 Петр. 2, 9.

 

2220 1 Јн. 1, 9.

 

2221 Служебник, 111.

 

2222 Види: Еф. 5, 8.

 

2223 Мт. 18, 3.

 

2224 Види: Мт. 5, 14.

 

2225 Види: Мт. 5, 15.

 

2226 Константин Философ, Живот деспота Стефана, 22.

 

2227 Отк. 7, 9.

 

2228 Отк. 21, 27.

 

2229 Отк. 21, 3.

 

2230 Отк. 21, 4.

 

2231 Отк. 21, 25.

 

2232 Види: Отк. 21, 22–23.

 

2233 Види: Мали требник, 25.

 

2234 Μηναῖον Ὀκτωβρίου, 54.

 

2235 Види: Фил. 2, 15.

 

2236 Види: Фил. 2, 15.

 

2237 Види: Фил. 2, 15.

2238 Види: Отк. 7, 14.

 

2239 Види: Отк. 7, 15.

 

2240 Види: Мт. 10, 39.

 

2241 Види: Мт. 10, 39.

 

2242 Гал. 6, 17.

 

2243 Свети Никола Кавасила, О животу у Христу, Шеста беседа 9, 187.

 

2244 Мт. 25; 21, 23.

 

2245 Види: Отк. 22, 14.

 

borbazadostojanstvo@gmail.com

Уместо закључка

ПОХВАЛА МИЛИЦИ КОСТИЋ 2200

 

 

 

 

 

Благословен Бог! Eво већ се и жене баве смрћу, и девојке се подсмевају кончини, и девице, веома младе које не знају за брак, одлучно устају против насиља. Видимо да је и у наше доба, као у давним и славним временима, смрт раслабљена. Опет је постала презрена сила ђавола – и то од девојке!

Као што ухваћена звер избијених зуба, посечених канџи и ошишана, постаје презрена и смешна, те деци и девојчицама служи за забаву – управо тако је и Христос, пошто је уловио смрт, која је била страшна нашем бићу и која је плашила читав наш род, развејао страх, па исту смрт предао у покорност чак и девојци.

Зато је и Милица показала да се не боји смрти, па је реаговала великом одлучношћу. Није дочекала, нити је дозволила да јој зликовци ураде што су наумили, већ је у својој решености предухитрила њихову суровост. Била је спремна на плач и сузе, спремна да детиње моли и да прима шамаре. Била је спремна на сваку врсту казне, али се плашила управо онога што су нападачи првенствено хтели – њихове нечасне насилности. Она их је зато и предухитрила, и поштедела себе вређања.

Историја показује да су се мушкарци тешко одлучивали за тако нешто, а жене, које су по природи доступније увредама, одлучивале су се на такву врсту смрти – кончине. Поставши објект дрских погледа и поступака, Милица је решила да се бори по сваку цену како би омела бестиднике да се наслађују гледањем њеног лица и да се изругују над њеним светим телом. Из тескобе мале собе запливала је – ка блаженству будућег века, и ево је – сад је слободна. Није скочила да погине, него да се уздигне у бољи и вечни живот. Својом смрћу остварила је предах и избављење од мука, плату за свети живот који је водила, награду за борбу у којој је до краја истрајала. Раније су за умрлима били ридање и плач, а Милици ће се убудуће певати псалми и песме.

Зато кажемо опет: Благословен је Бог – жена храбро полази на смрт и свргава власт и силу ђавола. Слаби и крхки сасуд постао је непобедиво оружје; жене храбро полазе на смрт: ко се не би запрепастио­? Нека се постиде сви они који пропагирају нужност и неизбежност када виде такву промену која се збила на делу. Жене храбро устају на смрт, на оно што је раније и за свете мужеве било страшно и ужасно.

Раније је владао страх пред смрћу, а ево, видећи садашњи презир према њој, дивимо се узрочнику те промене – Богу. Уверивши се каква је сада позиција смрти, ми благодаримо Христу, Који ју је учинио потпуно немоћном. Некада није било ничега силнијег од смрти и ничег слабијег од нас. Међутим, Милица нам је разоткрила да су дошла добра времена. Ево, како је Бог јако учинио слабим, а слабо јаким, показавши нам и у једном и у другом своју моћ.

Смелост мученицâ јесте плод смрти Христове, која је уништила страх од смрти. Најславнији мушкарци и свети људи, који су имали велику смелост пред Богом, одликујући се одважним делима и достигавши сваку врлину (Авраам у Египту,2201 Јаков2202 и Илија2203), били су у страху пред смрћу. Они су се плашили смрти а сада је жене презиру. То је зато што је ова смрт – прелаз ка бољем животу, ка Христу. Прославимо, дакле, Владику, јер је Он учинио да оно што је било страшно пророцима, жене презиру. Авраамов и Илијин страх од смрти, то је била немоћ природе, а не кривица слободне воље, али и ту немоћ је ово дете превазишло.

И застрашујуће је, и величанствено мучеништво оних којима су џелати ломили ребра; али ни ово није мање од тога – девојка истрајава пред насртљивцима који упорно настоје да сломе њен отпор. Када се испуни одређена мера страдања, онда се мученицима ни смрт више не чини тако страшна, већ као неко ослобођење и предах од невоља. Али оној која је имала и душу и тело неповређене грехом, и којој је злостављање било тек на помолу, било је потребно много решености и храбрости да изненадним бекством лиши себе сопственог живота.

Тако, ако се дивимо трпљењу древних мученика, задивићемо се и њеној храбрости; ако се изненађујемо њиховом издржљивошћу, изненадићемо се и њеном неустрашивошћу, јер се она одлучила на такву смрт. Немојмо без пажње слушати о овом што се догодило, нити наседати на површне закључке оних који су неспособни то да разумеју, него замислимо у каквом расположењу духа се нашла млада девојка, понос родитеља, тиха и добра. И поред тога што није имала никога да јој помогне, отишла је у смрт несавладана. Као што подвиг девојчице – Свете мученице Пелагије – није био дело људске природе, већ највећим делом гест и утицај Божији (како вели Златоуст), тако ни Миличин подвиг није спроведен без надахнућа. Њена одлука се јавила као плод Христовог страдања и смрти, и то у наше доба. Ради њега – тог савршеног Јагњета, клање је претрпело ово ново јагње, ради тог Агнеца јесте њена жртва, ради те Жртве јесте овај нови принос. Такви су плодови и дејства Христове смрти.

Милица је учинила све са своје стране: молила је, плакала, снисходила, себе умањила пред горима, све то не би ли их одговорила од зле намере. Али је, с друге стране, имала присуство духа и спремност да се опире, храброст, решеност, хитрост, ревност. А успех њене замисли, зависио је од Божије помоћи и вишњег благослова јер су се врата залупила од промаје, те насилници нису могли да уђу у собу, а желели су.

И зато ћемо се Милици дивити и блаженом је називати: блаженом је називати ради Божјег садејства, а дивити јој се ради њене личне спремности и одлучности. Ко се неће задивити када чује да је она у датом тренутку и смислила ту намеру и одлучила се на њу, и испунила је? Многи често дуго смишљају нешто, а када дође време искушења и страх обузме душу, губе све своје замисли, одмах се уплашивши подвига. А она је у тренутку била у стању и да прихвати такву страшну намеру, и да пронађе решење, и да га храбро оствари. У том моменту се није нашло ништа што би смутило ову блажену девојку.

У ствари, није тачно да Милица није имала никога да јој помогне – види Бог патње својих „малих”2204 и милих, а поготову оних који не могу да се бране. Христос је био уз њу, дотакао се њеног срца и ума, бодрио њену душу и савладао страх. А сâма Милица је претходно учинила себе достојном Његове помоћи. Није имала никога да јој помогне међу људима, али остала јој је благодат, за коју је Господ рекао: „Доста ти је”.2205 А све ово је било по промислу, јер се сила Његова „у немоћи показује савршена”.2206 У немоћи слабог женског тела пројавила се, од раније усељена, „сила” – и то „Христова”.2207

Доведена у ситуацију крајње немоћи: најпре поругана, у невољи, сатерана у тескобу мале собе, ударана, Милица је управо онда када је требало да подлегне присили и буде слаба – постала силна.2208 Овако се показала као достојни свечар свога заштитника, Светог великомученика Ге­оргија Победоносца – крсне славе породице Костић.

Она је провирила из замке, као лане, које допадне право у руке ловаца и затим побегне од њих тамо где они не могу да приђу, те потом без страха, издалека мотри на оне који су га раније гонили. Исто тако је наша мученица, доспевши у руке ловаца, ухваћена међу зидовима крушевачког стана, као у мрежу – побегла. Али, није побегла било где, него међу мноштво спасеног народа које стоји „пред престолом и пред Јагњетом” (Хри­стом), обучено „у хаљине беле”, с палмама „у рукама њиховим”.2209 Гледајући одатле беспризорнике како се враћају празних руку, она се радовала видевши велику срамоту коју су ови сами себи приредили.

Заиста, замислите како је то било: (злу)радовали су се унапред мислећи да су преварили ово свето дете. Очекивали су лични тријумф над њеним страхом. Очекивали су саможиво задовољство над туђим болом и муком, али им је Милица злобу, на њихов сопствени ужас, вратила. Какав стид, каква непријатност, каква срамота и ужас су обузели ове несрећнике јер се показало да њихов рат није био против људи, него против Бога!

Таква су славна дела Божија: Он Своје миле изводи из мучних околности у вечно благостање, а Своје непријатеље и противнике, иако се они, наизглед, налазе у повољним околностима, доводи у крајњу невољу. Шта може бити незгодније од невоље у коју је тада запала ова девојка? Док је била жива заробљена, младићи су били сигурни да ће је савладати; а када је скончала, они су доспели у велику муку, која им је показала да смрт мученика јесте победа мученика. Свето тело је пало несавладано, поражавајући очи демономислећих.

Као што су некада побожни људи учинили над Архиђаконом Стефаном „велики плач”,2210 тако смо и ми некада жалосни били и плакали за Милицом. Али, „заиста”,  по речима Господњим, наша се жалост окренула на радост.2211

Зато подвиг ове девојке тражи данас достојни спомен и многобројне посматраче. У старим житијима се види да су свети мученици показали да су њихова тела јача од мучења, и зато су постали снажан приказ борбе против ђавола, самим телом савлађујући бестелесне духове.

Смешно испада безумље демона који држи да је пронашао себи мноштво места за пророштва, као да ће он да предвиђа на њима нешто што ће се догодити, а није могао да предвиди и предскаже то како ће данас бити посрамљен. Девојку је уловио у мрежу, а ипак није задобио никакву корист. Ухватио је девојчицу и није је могао задржати – као да је ухватио сенку, а не девојку. Мрзећи човека и све што је људско и Божије – а поготову поштење, честитост и чедност – непоменик је ударио на најбољи изданак најбоље земље. Али, будући да сам ток историје представља чишћење, ова девојка је наново доказала да историја, тајанствено вођена Духом Светим, ради за Православље.

Зато што је она спојила у себи безазленост голуба с мудрошћу змије. Иако је била ухваћена као безазлени голуб, ипак је побегла, као мудра змија. Историја је показала да је оваква мудрост била одлика само оних најбезазленијих, а таква је била и наша мудрица – Милица. Поред тога што је била жртва, те плакала, противила се и борила, она није очајавала због њихове, готово извесне, победе. Ни поред свега нападачи нису одустајали – али није ни она. Ухваћено је било њено тело, али нису били заробљени њен дух и њен ум, него је донела домишљату одлуку, па тиме исмејала неразумност оних који су је ухватили, и оставила их избезумљене.

А да бисмо се уверили и знали да се то није догодило без вишње помоћи, јасно је по самој сили њене одлучности. Такође и по томе што безаконици нису очекивали да буду тако строго осујећени, као и по томе што је њен бêг успео. Ветар, тј. промаја, залупи врата и њима тек тада дође у ум да њена воља неће мировати.

Смрт Свете Пелагије, као што рекосмо, није била последица природног пада, него заповести Божије, а смрт наше Милице је дошла услед савршене борбе како за очување слободе и достојанства људске личности тако и за поштовање светиње тела, које јој се од тада заувек обукло у славу. Као што се Света Домнина у речној струји2212 заувек очистила са својим ћеркама, тако је наша Милица, кроз невољу велику, за свагда убелила хаљине своје у крви Јагњетовој,2213 тј. Христовој.

Са двоструком одеждом – девствености и мучеништва – наша Милица стаје пред престо Христов. Иако по природи повучена и мирна, готово неприметна, данас стаје у центар наше пажње и прослављања. Зато што је „ране Господа Исуса на телу својему” понела,2214 те тако узела учешћа у болу многих, сада се поноси исцељеним ожиљцима „од рана као каквим натписима на освојеним победним трофејима”.2215

Милица допуњава патње тела Христовог2216 својим страдањем, којим се као живи камен узидала „у дом духовни”,2217 у „тело његово, које је Црква”.2218 Животом и подвигом поставши изабрана и света, објавила је врлине Онога Који ју је дозвао.2219 Славан биће и онај гроб у који је положено њено тело, које је живело у благочешћу и врлини.

Наше дете – Милица Костић – прославило се у јутро 2. септембра 1974. године. После педесет сати, проведених скоро сасвим у дубокој коми, ова девојчица се преставила – анђели Божији су прихватили њену душу, у среду, 4. септембра. Следећег дана њено свето тело је сахрањено у селу Стројинци, на брдашцу, сто педесет метара изнад родне куће.

Она није презрела живот као живот; она је презрела ругање светињи живота и творевини. Презримо онда и ми бесмислена задовољства имајући на памети и на уму ово свето дете. На такав начин створићемо наду за покајање оних који чине недела. Благом Богу је могуће да онима који се покају опрости грехе и очисти их „од сваке неправде”.2220 Испоштујмо Мученицу на овај начин, гледајући како Бог прославља ону коју је већ прославио, али овог пута – пред људима.

Онај Који плови са онима који плове, Који путује с путницима, Који исцељује болне2221 – Господ, Он се борио уз Милицу и за њу. Ако прослављамо косовске витезове, прославићемо и ову јунакињу, која је својом крвљу посведочила истину. Миличин прећутни завет самопоштовања разоткрио је читав њен живот као један детињи пут у Царство Божије. Крунишући мучеништвом свој свети живот Милица је наново посведочила да је „земаљско” варљиво и привремено, „а небеско вавек и довека”.

Владајући се као дете светлости2222 потврдила је да ће они који су „као деца” „ући у Царство небеско”.2223 Њену детињу чистоту данас препознајемо као „светлост свету” која се више не може сакрити,2224 него долази на видело да „светли свима”2225 који нису слепи код очију.

Девојчица је показала да наша земља још увек може да роди „најбоље пшенично класје”.2226 Милица за нас постаје символ – заштитница данашњег нараштаја који губи достојанство. Молитвама ове свете, и оних који су се некада прославили као она, да се и ми удостојимо да се нађемо међу мноштвом деце која, заједно са нашом Милицом, стоје „пред престолом и пред Јагњетом”2227 – Христом. А тамо „неће ући” „ништа нечисто”2228 јер они су деца његова, „и сам Бог биће с њима”.2229 Смрти тамо „неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола”.2230 Такође, „ноћи онде неће бити”,2231 јер је храм Небеског Града, и вечна светлост његова, Господ Бог Сведржитељ, и Јагње.2232

Велики је Бог наше јунакиње. Овај Бог успоставља међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светога Духа. Велики си Ти, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема речи да опевају сва чудеса Твоја!2233 Прослави наше дете.

 

 

* * *

 

А ми, после свега изнетог, задобијамо смелост да кажемо Милици: Радуј се! Сагледавајући њено мирно, тихо и ненаметљиво, а изнад свега – свето живљење у времену напредујућег губитка слободâ и достојанства човека, стајемо и обраћамо јој се овако:

 

Радуј се, јер си, имајући „непознавање овосветских ствари”,2234 била беспрекорно и честито дете Божије;2235

Радуј се, јер си спознала да ти ваља остати непорочном усред2236 света и друштва који су губили некадашње дарове и достојанство.

Радуј се, јер си се због настројења да другоме помогнеш нашла беспомоћна у тамној замци;

Радуј се, јер си управо одатле свима засијала као помоћница и светило у васиони.2237

Радуј се, јер си невиним страдањем својим убелела хаљине своје у крви

Јагњетовој;2238

Радуј се, јер си у њима пред престолом Бога, Који обриса сваку сузу из очију твојих.2239

Радуј се, јер, у борби за људско достојанство, ниси марила да сачуваш живот свој;2240

Радуј се, јер си достојанствено изгубила живот а, по речима Господњим – нашла си га.2241

Радуј се, јер си „ране Господа Исуса” на телу своме понела;2242

Радуј се, јер повреде и преломи твога тела представљају царски „украс”2243 у месту радости Господара твога.2244

Радуј се, јер си тихо пристигла у град земаљски а убрзо, као блажена, ушла си на капију у Град Небески;2245

Радуј се, јер ће Крушевац, који је узрочник твоје смрти, постати место твога прослављêња.

Радуј се Новомученице Милице, утехо нараштаја нашега!